„Neprihvatljiv je zato što svi mi imamo posebne potrebe. Pa i Vi imate neke posebne potrebe, možda volite da letite, ali ne možete da letite, imate posebne potrebe. Znači, nije logično“.

Ona je kazala da je kosovsko društvo danas mnogo otvorenije za osobe sa invaliditetom u odnosu na period, od na primer, pre 1999.godine.

„Više imamo pristupa u medijima, više možemo pričati, više se možemo pojavljivati, imamo više mogućnosti za akcije, tako da smo više prepoznatljivi. Do Konvencije Ujedinjenih nacija 2006. godine,  koja je usvojena na globalnom nivou, mi smo bili objekti milosrđa. Međutim, posle te konvencije, stav je da smo mi osobe sa jednakim ljudskim pravima, kao i svi ostali stanovnici planete. Znači, tu se ta koncepcija promenila“.

Govoreći o Zakonu o zapošljavanju invalida na Kosovu po kome je na 50 zaposlenih poslodavac u obavezi da zaposli jednu osobu sa invaliditetom, ona je rekla da se on ne poštuje u potpunosti.

„Vrlo malo se to poštuje zato što su kazne za kompanije, privatne preduzetnike, državne institucije, vrlo niske, simbolične. Praktično poslodavac kaže - meni je lakše da platim tu kaznu, nego da primim osobu sa invaliditetom. Ljudi su s predrasudama. S druge strane implementacija tog zakona preko inspekcije za rad, treba te ljude, te inspektore trenirati, pa im objasniti da kada idu u kontrole, kontrolišu koliko je ispoštovan taj zakon. Znači sve to iziskuje vreme, pažnju, nivo svesti“.

Na Kosovu kako kaže Hiljmnijeta Apuk ne postoji precizan broj osoba sainva liditetom, jer ne postoji baza podataka.

Ona je kazala da je jedan od najvećih problema osoba sa invalititetom obrazovanje.

„Problem obrazovanja kreće od obdaništa. Vrtići vrlo često neće da prime osobe sa invaliditetom, neće da prime decu. Tu je onda borba roditelja. Upis u škole isto je problem. Zato moramo da počnemo da menjamo stvari. Stare navike treba polako da menjamo. Zašto je teško kupiti, one interesantne lutkice sa amputiranim nožicama, pa u kolicima? Znači, dete u startu počinje da se navikavana na poštovanje različitosti po svakom osnovu, na osnovu rase, na osnovu izgleda, na osnovu invalidnosti. ÄŒim mi poštujemo različitosti,  nećemo praviti diskriminaciju“.

 Hiljmnijeta Apuk koja je 2013. godine dobila nagradu Ujedinjenih nacija za promociju i zaštitu ljudskih prava i jedna je od šestoro dobitnika ove nagrade u svetu, kaže da je od tog dana na neki način potpuno « izolovana » od strane kosovskih institucija.

“Nažalost, kada sam dobila tu nagradu 2013. godine  to je bila dobra šansa za Kosovo, mnogo dobra šansa da se promovišemo, ne samo politika, nego da ispromovišemo da mi nudimo svetu i nešto drugo. Međutim tadašnji ministar spoljnih poslova Enver Hodžaj  me je tako diskriminisao da je to katastrofa. Prvo, nije se udostojio da me primi na sastanak. Kasnije, posle nagrade, ja se javljam  Savetu Evrope u Strazburu da hoću da napravim svoju umetničku izložbu, jer sam takođe umetnica autetnične kulture osobe sa invaliditetom, u cilju da zemlje  Saveta Evrope mogu da vide  tu izložbu i prenesem poruke...Tada generalni sekreta Saveta Evrope čestita i napravi mi termin dve nedelje za izložbu i to u vreme zasedanja Generalne skupštine. Međutim, Savet Evrope kaže mi mogu pokriti samo dva dana noćenje, a očikevali su da će razliku da pokrije Vlada Kosova. Ja sam napisala projekat, ali Enver Hodžaj me nije ni udostojio ljudskosti da bar kaže da neće pomoći. Od 2013.godine,  kako sam tu nagradu dobila, živim u nevidljivom zatvoru, znači u totalnoj izolaciji, neko ne prašta uspeh, izgleda. Ne znam po kom osnovu je ta diskriminacija, ne mogu da prejudiciram, da li na na osnovu pola, na osnovu invaliditeta, na osnovu nacionalnosti, ne znam, znači ne znam na osnovu čega, ali jednostavno se zatvorilo dalje polje mog delovanja“, rekla je u emisiji Slobodno srpski Hiljmnijeta Apuk.